SRBI u VUkovaru su od davnina bili najbrojnija etničKa zajednica,a hrvatsko stanovnišTvo u odnosu na srpsko,uvek je bilo u manjini.TAKo je na,primer,u vukovarskom srezu 1931. godine bilo 46.100 stanovnika - 19.300 SRba,12.200 HRvata,7.500 NEmaca i 7.100 MAđARa,SLovaka,RUsina i Ukrajinaca.
Promene strukture stanovnišTva na štetu Srba započEte su tokom i posle DRugog svetskog rata ,masovnim prinudnim pokatoličAvanjem i likvidacijom Srba od strane ustašA.
PRema popisu stanovnišTva 1981.godine,u VUkovaru je živelo najvišE HRvata - 30.157 hiljada(37 odsto),Srba 26 .146 hiljada (31 odsto),JUgoslovena 18.o60 (22 odsto),a ostalih 7.850 (10 odsto).Srbi su u to vreme bili konstitutivnio narod u Hrvatskoj,a u samostalnoj HRvatskoj su nacionalna manjina.
POVERLJIVO PISMO
MARIN Vidić Bili, poverenik hrvatske vlade u Vukovaru, koji je u leto 1991. odgovornost za stanje u gradu delio sa Tomislavom Merčepom, uputio je 18. avgusta te godine strogo poverljivo pismo Franji Tuđmanu u kojem ga obaveštava da Merčep i njegovi saradnici sprovode teror nad stanovnicima grada na Vuki.
"Okružen sumnjivim ljudima i kriminalcima, koji bespravno upadaju u privatne stanove, pljačkaju ih, nasilno privode građane na saslušanje, pa čak vrše i egzekuciju, Merčep je stvorio u Vukovaru opću psihozu straha među hrvatskim i srpskim pučanstvom što je rezultiralo općim bijegom iz grada ...", pisao je Vidić hrvatskom predsedniku.
Vidić je pismo uputio Tuđmanu, ali i Ivici Račanu (SDP), Savki Kučar (HNS), Draženu Budiši (HSLS) i Marku Veselici (HDS) u kojem ih upozorava da “dosadašnju pogrešnu politiku psihoze straha neopravdava kompletno hrvatsko pučanstvo, koje se smatra oblaćenim, kompromitiranim i ne želi dalje snositi odgovornost za takvu politiku.
"Budući da smatramo da nismo u mogućnosti da lokalnim snagama raščistimo situaciju, molimo Vas da nam hitno uputite kompetentne ljude koji će legalnim institucijama vlasti pomoći da se stanje što prije normalizira", vapio je Vidić. Uzalud. Tuđman, Račan, Kučar, Budiša niti Veselica nisu odgovorili. Vukovar je nezadrživo srljao u rat.
HAPŠENJE HADŽIĆA
TENZIJE između Srba i Hrvata u istočnoj Slavoniji prerasle su u potpuni raskol 31. marta 1991. godine, kada je hrvatska policija na putu Plitvice - Karlovac uhapsila lidere Srpske demokratske stranke u Vukovaru Gorana Hadžića i Borivoja Savića.
Hapšenje je iste večeri prikazano na HRT-u, što je bila neskrivena poruka da se srpsko pitanje u Hrvatskoj neće rešavati političkim sredstvima, nego silom. Srbi su postavili barikade na ulazu u svoja mesta, što je okarakterisano kao “balvan revolucija”, a hrvatske vlasti su posle nekoliko dana pustile Hadžića i Savića, ne podignuvši optužnice protiv njih, za koje nije bilo nikakvog osnova.
Jugoslovenska narodna armija je opkolila Vukovar 1991. U njemu su bile vojne separatisticke jedinice Hravatske - organizovane i naoružane iz vojnih skladišta u Madarskoj. Uz odvajanje Hrvatske od Jugoslavije, hrvatska vojska je otpocela i teror nad Srbima. Da bi joj omogucili pomoc iz inostranstva, Hrvatsku - s genocidnim programom, Nemci su, navratnanos, priznali za nezavisnu državu, a za Nemackom i ostale evropske i vanevropske zemlje. Sredinom 1991, progon i pokolj srpskog naroda je delimicno obavljen i hrvatska vojska je zagospodarila Vukovarom. Desetine hiljada Srba je prognano iz Istocne Slavnoje, Zapadnog Srema i Baranje. Rukovodstvo SFR Jugoslavije je najavilo da ce poraziti hrvatske separatisticke snage i protiv njih na Vukovar je poslalo nadmocnu vojsku. Bitka je trajala mesecima, a šacica hrvatskih vojnika je opstajala u Vukovaru. Apsolutna nadmoc jugoslovenske vojske na kopnu i u vazduhu prouzrokovala je samo rušenje stambenih zgrada, a da to nije ozbiljnije nanosilo štetu hrvatskim vojnicima. Oni su bili u podrumima, podzemnim prostorijama ili bunkerima. Ovu bitku je hrvatsko rukovodstvo iskoristilo za propagandu protiv Jugoslavije, srpskog naroda i Republike Srpske Krajine. Svetsko javno mnjenje je obmanuto da su Hrvati i hrvatska država žrtve, a Srbi i Jugoslavija agresori i dželati. U takvoj atmosferi, Hrvatska je, na miru, i kradomice od tog svetskog javnog mnjenja, prognala celokupno srpsko stanovništvo iz velikog dela Zapadne Slavonije. Za to necasno delo, Hrvatskoj je pogodovala oružana bitka oko Vukovara i danas, sa vremenske distance, vidimo da je ona toliko trajala koliko je to Hrvatskoj bilo potrebno. A jugoslovenska armija je obavila razaranje grada u razmerama koje su bile bogomdane za uverljiviju protivsrpsku propagandu.
Ocigledno, srpski politicari su upali u pripremljenu klopku oko Vukovara, a uveravali su da mudro ucestvuju u istorijskim dogadajima, braneci narod i državu. A sve je bilo suprotno. Srpskim neprijateljima su podastrli tepih pobednika, preko kojeg su, ti neprijatelji, prošetali, kobajagi, kao pravednici.
VLADA REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE BILA JE SVESNA PODVALE OKO VUKOVARA
Kad je, konacno krajem 1991, Jugoslovenska narodna armija oslobodila Vukovar, sa vecinskim srpskim stanovništvom, Hrvatska je pocela s paklenom propagandom protiv Jugoslavije, srpskog naroda i Republike Srpske Krajine. U toj propagandi, nije bilo moguce razaznati da su Srbi iz opština Slavonske Požege, Virovitice, Daruvara i drugih proterani bez izuzetka - u sredstvima javnog informisanja opstajao je samo, od Srba, uništeni Vukovar i tamo formirana "necivilizovana" Republika Srpska Krajina. Vlada Republike Srspke Krajine je pokušala da se suprostavi ovoj propagandi i satanizovanju Srba. Obratila se komandi Jugoslovenske narodne armije da joj se dostavi nacionalni sastav jedinica JNA na Vukovaru, u kojima je bilo i Slovenaca, i Hrvata, i Makedonaca, i Albanaca i muslimana - da bi se videlo da Vukovar nisu oslobadali samo srpski vojnici, kako je to propaganda predstavljala. No, iz Ministarstva odbrane Jugoslavije nisu želeli da u Knin pošalju ovakve podatke. Rukovodstvo Srbije i Jugoslavije, takode, nije imali sluha za ovakve zahteve iz Republike Srpske Krajine. Pokušano je ove podatke dobiti preko kabinete Slobodana Miloševica, ali i to je bilo bezuspešno. Tako je medijski rat gubljen lakše nego što je to bilo realno, jer srpske vode u Beogradu i Podgorici nisu umele da iskoriste, u pravim trenucima, raspoložive podatke. Te propuste (ako nisu bile namere), Vlada u Kninu je pokušavala ispraviti i suprostaviti se brižljivo vodenoj hrvatskoj protivsprskoj propagandi. Naravno, nije to mogla uspešno ciniti i zbog ovakvog uskracivanja saradnje u Beogradu i Podgorici, jer je glas iz Knina slabije prodirao u javnost i medunarodne organizacije, nego što bi to bio slucaj sa glasam iz Beograda. Tako je iz usamljenog Knina, u svrhu medijskog rata, Ministarstvo za inostrane poslove Republike Srpske Krajine uputilo notu svim ambasadama u Beogradu, u kojoj je ukazalo na zakulisanu igru i zablude vezane za Bitku na Vukovaru. Nota je usledila nakon ukljucivanja u antisrpsku propagandu, na recenim iskonstruisanim dogadajima oko Vukovara, americkog ambasadora u Hrvaskoj.
Nota Ministarstva za inostrane poslove RSK upucena je 6. Septembra 1993, pod brojem: 1882-93 i glasila je ovako:
"Ministarstvo za inostrane poslove Republike Srpske Krajine ima cast pozdraviti diplomatsko-konzularna predstavništva u Beogradu i informisati ih da je Misija Republike Hrvatske pri Evropskoj zajednice u Briselu podelila saopštenje americkog ambasadora u Zagrebu Njegove Ekselencije Pitera Galbrajta u vezi sa srpsko-hrvatskim odnosima i oružanim sukobima u istocnom delu Republike Srpske Krajine. Saopštenje je tako formulisano da se iz njega zakljucuje da je razaranje Vukovara i etnicko cišcenje na teritoriji bivše Hrvatske obavila srpska vojska i srpski narod.
Njegova Ekselencija Piter V. Galbrajt nije pravilno informisan, a hrvatske vlasti se time koriste, cime mogu da nanesu štetu prestižu americke diplomatije.
Razaranje Vukovara je usledilo posle dugotrajne bitke izmedu hrvatske vojske i jedinica Jugoslovenske narodne armije. Borbe su bile oko Vukovara i u samom Vukovaru i da je želela, Jugoslovenska narodna armija je mogla za nekoliko dana, bez rušenja, da ga oslobodi. Tada, izmedu Vukovara i Zagreba nije bilo hrvatske armije, koja bi mogla da se suprostavi Jugoslovenskoj narodnoj armiji više od nekoliko casova. Zašto je JNA ostala oko Vukovara i rušila zgradu po zgradu i nije obavila njegovo potpuno opkoljavanje?
Tako je želeo general Franjo Tudman. U to vreme je hrvatska policija etnicki ocistila od Srba Zapadnu Slavoniju, u kojoj je živelo 65% Srba u 193 naselja. Racunajuci s tim da je u tom kraju živelo dosta Madara, Slovaka i drugih naroda, broj Hrvata u ovom kraju bio je manji od 30%. Da je prošla Vukovar, Jugoslovenska narodna armija je mogla u Zapadnoj Slavoniji spreciti ovo etnicko cišcenje i vec prognane Srbe vratiti kucama. U tom slucaju, ni secionisticka vlada u Hrvatskoj ne bi moglo organizovati vlast u toj oblasti, u neposrednoj blizini Zagreba i bilo bi joj onemoguceno uspostavljanje ciste etnicke hrvatske države.
Zbog toga je general Tudman tražio da se Jugoslovenska narodna armija zadrži kod grada Vukovara, sve dok ne bude Zapadna Slavonija ocišcena od Srba. Takav zahtev Tudman je mogao lako ostvariti, jer su 1991. godine u jugoslovenskom rukovodstvu bili, uglavnom, Hrvati:
1) Predsednik Predsedništva SFR Jugoslavije Stipe Mesic (dana predsednik hrvatskog parlamenta),
2) Predsednik Vlade Ante Markovic,
3) ministar inostranih poslova Budimir Loncar,
4) nacelnik Službe bezbednosti Zdravko Mustac (danas visoki funkcioner u Hrvatskoj).
U Jugoslovenskoj narodnoj armiji bili su najviši komandanti pripadnici nesrpskih naroda:
1) Veljko Kadijevic, Hrvat, ministar odbrane,
2) Stane Brovet, Slovenac, zamenik ministra odbrane,
3) Zvonko Jurjevic, Hrvat, komandant ratne aviacije,
4) Aleksandar Spirovski, Makedonac, komandant Prve armije, koja je napadala Vukovar. I njegov zamenik bio je Hrvat
ZAGREB – Vojno tužilaštvo u Beogradu podiglo je pre 14 godina, usred rata, optužnice protiv Branimira Glavaša, Tomislava Merčepa, Vladimira Šeksa i tadašnjeg hrvatskog ministra unutrašnjih poslova Ivana Vekića, zbog podsticanja na genocid i oružanu pobunu, objavio je „Večernji list”.
Dok se u Hrvatskoj otvaraju istrage protiv poznatih političara, osumnjičenih za ratne zločine, hrvatskoj javnosti je to potpuno nepoznato, naveo je zagrebački dnevnik.
List tvrdi da su optužnice podignute protiv još 40 Hrvata, uglavnom iz Borova naselja, koji su, na podstrek Glavaša, Šeksa, Merčepa i Vekića, činili ratne zločine.
Glavaš je „Večernjem listu” lično uručio primerak optužnice, kojom se, kako je rekao, prema rečniku haškog prava, stavlja na teret udruživanje radi sprovođenja zločinačkog pothvata.
Optužnica koju je 11. avgusta 1992. u Beogradu potpisao zamenik vojnog tužioca, kapetan prve klase Rajko Jelušić, u Glavaševoj se arhivi nalazi godinama, a ovih je dana na nju „naleteo” pripremajući se za susret sa zagrebačkim istražnim sudijom Zdenkom Posavcem, predviđen za 1. juna.
Glavaša je optužen zbog lične i komandne odgovornosti za mučenje i ubistva srpskih civila u Osijeku, 1991. godine, zbog čega je državno tužilaštvo potkraj aprila zatražilo pokretanje krivičnog postupka protiv njega.
Šeksu i Vekiću se stavlja na teret da su se, kao poslanici u Saboru, a Glavašu i Merčepa da su, kao sekretari za narodnu odbranu u Osijeku i Vukovaru, 1991. godine zalagali za uništenje srpske nacionalne grupe na prostorima Hrvatske, kao preduslov za stvaranje samostalne i nezavisne države Hrvatske.
U optužnici se za svu četvoricu ističe i da su bili čelni ljudi HDZ-a za Slavoniju.
Vojno tužilaštvo bivše Jugoslavije optužilo ih je za zastrašivanja, smenjivanja, iseljavanje i fizičku likvidaciju Srba, ističući da su postupali u potpunom skladu sa smernicama najviših organa hrvatske vlasti.
Da bi ostvarili ciljeve, oni su ukazivali na neophodnost nabavke oružja i vojne opreme, stvaranja vojnih formacija i pokretanja oružanih akcija protiv oružanih snaga SFRJ.
Ratne operacije hrvatskih snaga u optužnici su opisane kao agresija na Jugoslaviju, a Glavaš, Merčep, Šeks, Vekić i još 40 ljudi, optuženi su i za rušenje ustavnog poretka.
Za četvoricu poznatih političara predloženo je suđenje u odsutnosti, dok je za ostalih 40 Hrvata s optužnice navedeno da su u pritvoru.
Optužnica tih 40 osoba tereti za ubistva Srba u Vukovaru i okolini, i to na osnovu svedočenja očevidaca, uglavnom izbeglih Srba i nalaza obdukcije.
Glavaš kaže da ga nikad nije zanimalo što se dogodilo s optužnicom i da li je postupak pred Vojnim sudom u Beogradu ikad vođen i priveden kraju, piše „Večernji list”.
ZAŠTO NISTE BEŽALI SRBI koji u Merčepovoj akciji čišćenja 4. jula 1991. godine nisu pobegli iz svojih kuća, većinom su bili pohapšeni. Kada je jedna meštanka upitala hrvatskog vojnika Stipu Obradovića zašto je uhapsio njenog muža, ovaj je odgovorio: "A, što niste bežali?"
U akciji, čiji je prvenstveni cilj bilo etničko čišćenje, a ne potraga za oružjem koje navodno skrivaju srpski civili, ubijeno je i ranjeno više desetina Srba.
MINIRANJE KUĆA
KUĆE uhapšenih Srba Merčepovi ljudi su vrlo često dizali u vazduh. Spisak miniranih kuća je predugačak, a uporedo su skrnavljeni i privredni objekti u srpskom vlasništvu. Među ostalima, 1991. godine minirane su kafane: ”Krajišnik” (15. aprila), ”Sarajka” (3. maja), ”Tufo” (3. maja), ”Brdo” (6. maja), ”Maliraj” (28. juna), "Popaj" (2. jula), ”Točak” (21. jula), ”Čokot bar” (24. jula), ”Šid” (30. jula).
RAČAN ĆUTAO
VEĆ sama činjenica da je Merčepova Jedinica za specijalne namene formirana pri MUP-u Hrvatske, linija krivice preko Vladimira Šeksa, Branimira Glavaša, Ivana Vekića, penje se direktno do Tuđmana. Jedinica je manje učestvovala u ratnim dejstvima, njen prioritet bila su dejstva u pozadini. Koliko su hrvatski vrhovnici bili upoznati sa Merčepovim zlodelima, svedoči i slučaj poznatog srpskog komuniste Sime Rajčevića iz Kutine, koji je uhapšen dok je išao na sastanak sa Račanom, a zatim likvidiran. Srodnici žrtve apelovali su na Račana, ali budući predsednik hrvatske vlade nije ni prstom mrdnuo.
o
